Европска унија је представљена као решење свих наших проблема, као рај на Земљи у коме нема политичких, економских и друштвених проблема, где је све сређено, или још боље речено — савршено.

Сво ово време стварност је показивала да није баш све тако сјајно али то никако није потврђивано од стране еврофанатика нити пропагандне машинерије. Више пута сам долазио у искушење да документујем неке од ствари које разбијају илузију о Европи, не толико да бих променио нечије мишљење (што је у ствари немогуће), већ чисто да би негде постојало какво-такво место које ће имати другачији, стваран поглед на ову тему.

Никада те идеје нисам спровео у дело, али сада ипак морам да поделим са другима неке слике из стварног живота Евопске уније. У наредна два видео записа и пренесеној вести, може се видети како изгледа европска демократија, владавина закона, некорумпираност, слобода медија, и има ли у ствари разлике између онога што ми већ имамо овде и онога што нас чека у Европи.

Британски парламент трећи пут за свега неколико месеци потреса скандал у који су уплетени посланици и њихове малверзације са наплатом фиктивних фактура, пишу острвски медији. Суд у Лондону је бившем члану Парламента из редова Лабуристичке партије Џиму Девину изрекао затворску казну у трајању од 16 месеци због одобравања исплате око 8.400 фунти, иако за то није био надлежан.

Јавност и даље памти случај његовог колеге из посланичке клупе Дејвида Чејтора који је због истог прекршаја иза решетака добио 18 месеци, а чека се епилог судског процеса у коме се за проневеру суди лорду Џону Тејлору, члану Горњег дома Парламента.

Суд у Лондону је Девина прогласио кривим због слања лажних предрачуна за трошкове чишћења и штампања у 2008. и 2009. години у укупном износу од 8.385 фунти. Судија је, образлажући пресуду, навео да послови чишћења и одржавања нису уопште били урађени, а да су фактуре за трошкове штампања биле „потпуно фантомске”. Он је додао да је Девин ове преступе починио усред буре коју су у јавности изазвале малверзације његових колега посланика и да му је и те како био познат бес који су у јавности они изазвали.

У току суђења Џим Девин је покушао да пребаци кривицу на своју бившу шефицу кабинета Мерион Кинли тврдећи да је себи исплатила више од 5.000 фунти без његовог одобрења.

„Поред свега што ми је урадио у последњих неколико година, не могу рећи да уживам што је завршио у затвору. Драго ми је да су порота и судија прозрели његове лажи, али мислим да је прилично тужно и патетично да човек његове интелигенције и година заврши иза решетака због пуке похлепе, глупости и ароганције”, рекла је Кинлијева.

Она је, иначе, прошле године на суду добила спор против Девина због нефер отпуштања на конто чега јој је исплаћена одштета од 35.000 фунти.

„Што се мене тиче, у том тренутку сам мислила да је све завршено, али онда сам сазнала да покушава мене да окриви за своје мутне радње. У време извршења малверзација већ месецима нисам радила у његовом кабинету”, каже Мерион Кинли и додаје да је Девин пре уласка у Парламент, док је био само један од званичника шкотских синдикалаца, био уважен члан друштва, али да је касније „алкохол учинио своје”.

На суђењу се појавила и Линда Четвин, још једна бивша Девинова сарадница, која је потврдила да јој је некадашњи шеф упућивао „љигаве” коментаре и да је сматрао да „може да се извуче шта год да уради” само због тога што је био члан Парламента. Портпарол Лабуристичке партије је саопштио да је Девин одмах по изрицању казне избачен из странке.

Још један члан ове странке је ушао у историју као први посланик који је осуђен због скандала који је 2009. године потресао британски политички систем, а због лажног приказивања трошкова је у затвору завршио на 18 месеци.

Лорд Џон Тејлор од Ворвика, из редова Конзервативне партије, још је један члан Парламента, и то из Дома лордова, који је проглашен кривим за малверзације и чека изрицање казне.

(извор)

Лидер Јединствене Србије Драган Марковић оценио је да одлука о укидању виза грађанима Србије представља велики успех актуелне власти у Србији.

„Грађани ће од 19. децембра путовати без виза у земље ЕУ, то је велики успех ове власти и први пут од 2000. године да је нека партија, или коалиција, реализовала предизборна обећања“, истакао је Марковић, додајући да је следећи корак улазак Србије у ЕУ.

(извор)

Председник Тадић је истакао да је ово велики дан за све грађане Србије.
- Ово је важан тренутак у којем, можда по први пут у новијој историји, једна српска влада и администрација испуњавају своје обећање и грађанима дају на коришћење нешто веома конкретно – поручио је председник Србије.

(извор)

Дакле и сам председник је признао да он и његови сарадници за протеклих девет година колико су на власти нису испунили ниједно обећање дато грађанима.

Оно што није тачно у овим изјавама је то да је укидање виза резултат рада власти. То није тачно пошто је питање виза политичко питање које једнострано доноси Европска унија а наводни услови служе као аргумент пред јавношћу да би се оправдали своји поступци. Доказ за то је и да Хрватској никада нису ни увођене визе, чак и за време рата и након извршеног етничког чишћења, нити су им постављани услови какви су постављани Србији.

Ево детаљнијег појашњења. Председници држава и влада чланица Европске уније усвојили су пре неколико година Европски устав, који би, између осталог, још више централизовао Европску унију, њено руководство још више удаљио од самих грађана Европске уније, умањио утицај држава чланица и повећао европску бирократију.

Тај устав је, као и друге важне ствари у Европској унији, требало да буде ратификован у свим државама чланицама. Ту се наишло на проблем, јер је у неким државама морао да се одржи референдум на коме би се сами грађани изјаснили да ли подржавају тај устав. Пошто су грађани видели да они од тог устава неће имати користи, на референдумима у Француској и Холандији устав није подржан, тако да је његово усвајање заустављено.

Да би избегла изјашњавање грађана о својим плановима, европска бирократија је преименовала устав у споразум, познат као Лисабонски по граду у коме је потписан, и рекла како он нема толики значај као раније планирани устав и да зато нема потребе за одржавањем референдума, већ да је довољно да се скупштине држава чланица изјасне о њему. Тиме би се у суштини дошло до тога да о ратификацији одлучују они исти који су споразум и направили, а то су руководства држава чланица.

Све се одвијало како су и планирали јер су скупштине гласале за споразум док захтеви грађана да се ипак гласа на референдуму одбијани.

Међутим, у једној земљи није било могуће избегнути одржавање референдума. Устав Ирске налаже да се о оваквим питањима изјасне грађани на непосредном гласању. И грађани, наравно, нису подржали споразум.

Одмах је кренула паљба по Ирцима. Оптуживани су како сви други грађани Уније морају да трпе због њих (иако у ствари те друге грађане нико није ни питао шта мисле о споразуму), како су се они економски развили због средстава која су уложена из фондова Уније а сада они неће даљи напредак исте (иако су та средства мала у односу на приватни капитал који је уложен у Ирску, пре свега из Сједињених Америчких Држава), како не могу они сада то да одбацују јер је то већ усвојено, итд.

На крају је референдум поново заказан и грађани су под притиском и под утицајем кампање, нажалост, ипак прихватили споразум.

Ту долазимо и до онога са почетка о поразу демократије. Она је поражена јер глас народа није поштован. Грађани су јасно рекли шта мисле о том питању, међутим то нико није поштовао и одмах је тражено да се поново гласа, са речима да је тај споразум већ усвојен и да је референдум само формалност. То у потпуности обесмишљава смисао непосредног изјашњавања грађана. Ако они само треба да потврде оно што је неко други донео, без права да то одбију, онда тај референдум није ни потребан и ми имамо облик тоталитаризма.

Тај облик тоталитаризма је још увек благ, али ко може да гарантује да он неће прерасти у неки тежи облик о коме знамо из историје? Да ли нам је заиста потребно да стварамо институције које ће гушити људску слободу, које ће бити на корист само малог броја одабраних, са центрима моћи удаљеним хиљадама километара од обичних грађана, којима они неће имати приступ и на које неће имати утицај?

Сви људи склони еврофанатизму треба да добро размисле да ли безусловна подршка евроинтеграцијама иде њима и будућим генерацијама на корист или штету и да ли тиме иду у светлу будућност или се враћају у мрачну прошлост.

О томе како се дошло до тога има много теорија, међутим мислим да је одговор дат у једном другом прилогу емитованом у вестима на пинк92, који нажалост није још увек постављен на мрежу, иако постоји снимак са таквим описом али се ради о грешци, а не постоји ни вест на њиховим веб страницама а вест можете прочитати овде.

Укратко, у прилогу се говори о случају из једне основне школе где школа више месеци није могла да реши случај малтретирања једне деветогодишње ученице од стране три своје вршњакиње, тако да је школа морала да затражи помоћ Министартва просвете! Оно што је још горе, препоручивали су родитељима те ученице да је пребаце у другу школу!

Ало људи, месецима не могу да доведу у ред децу од девет година, и још да кажу малтретирано дете треба да промени школу! И то онако кажу без икаквог стида, без икаквог страха од последица (за ово друго сигурно не морају да брину, све док имају одговарајуће партијске књижице нема потребе да се брину за посао).

Па шта тек могу да раде средњошколци, ако они не могу да се носе са дупло млађом децом?!

Што се сада не јаве они који се боре за „права детета“ по којима дете треба пустити да ради шта хоће и да му се ништа не приговара ако је његово понашање неприхватљиво? Ово су резултати таквог васпитања деце, а можемо да замислимо какви ће тек бити када буду старији.

Докле год имамо овакво школство нити ћемо имати боље резултате на тим тестирањима нити ће држава на нешто личити.