Телекомуникације

Први прави унос на овом блогу биће вест од јуче, која, по мени, није обележила само јучерашњи дан, већ означава нешто сасвим ново у домаћој економији и политици. Уколико нисте чули, на тендеру за продају 65% власништва „Телекома Српске“, победио је „Телеком Србија“, који је понудио 646 милиона евра, испред другопласираног „Телекома Аустрије“ који је понудио 467 милиона евра. То је највећа инвестиција неког српског предузећа. Нећу рећи инвестиција у иностранство, јер ја лично Републику Српску не сматрам за другу државу. Као што је и сам председник Владе Републике Српске Милорад Додик рекао она означава и нешто више од обичне куповине.

Иако неки вероватно сматрају да је то беспотребна куповина и прескупа, ја се не слажем са тиме. Тврђење да „Телеком Србија“ нема новца није тачно, јер су имали чист профит у протекле 3 године у износу од преко 300 милиона евра. Зашто да се исплаћује дивиденда акционарима (70% држава Србија преко предузећа ПТТ Србија, 20% грчка телекомуникациона компанија ОТЕ) када се могу проширити послови и у друге српске земље. Такође, овиме Србија на посредан начин помаже Републику Српску, јер ова куповина за 20 милиона конвертибилних марака премашује планирани буџет Републике Српске за 2007. годину, а по мени је дужност матице да помаже браћу која тренутно нису званично у истој држави.

Остаје жал зато што „Телеком Србија“ није купио и „Телеком Црне Горе“, иако је његова понуда била најбоља. Јасно је да су ту превагнули политички утицаји.

Многи ће рећи да је боље да је овај новац уложен у побољшање мреже у Србији – мислим да „Телеком Србија“ и сада улаже много у развој мреже, али је прблем у томе што он овде држи монопол и у квалитету радова, што сам се ја уверио на личном примеру. За побољшање функционисања телефоније у Србији потребно је створити услове за долазак нових даваоца услуга и практичну демонополизацију тржишта.