Пораз демократије

Резултат прекјучерашњег референдума у Ирској означио је још један пораз демократије. Неко ће рећи како пораз када су грађани сами одлучили о неком питању, а ствар је управо у томе што нису грађани сами одлучили.

Ево детаљнијег појашњења. Председници држава и влада чланица Европске уније усвојили су пре неколико година Европски устав, који би, између осталог, још више централизовао Европску унију, њено руководство још више удаљио од самих грађана Европске уније, умањио утицај држава чланица и повећао европску бирократију.

Тај устав је, као и друге важне ствари у Европској унији, требало да буде ратификован у свим државама чланицама. Ту се наишло на проблем, јер је у неким државама морао да се одржи референдум на коме би се сами грађани изјаснили да ли подржавају тај устав. Пошто су грађани видели да они од тог устава неће имати користи, на референдумима у Француској и Холандији устав није подржан, тако да је његово усвајање заустављено.

Да би избегла изјашњавање грађана о својим плановима, европска бирократија је преименовала устав у споразум, познат као Лисабонски по граду у коме је потписан, и рекла како он нема толики значај као раније планирани устав и да зато нема потребе за одржавањем референдума, већ да је довољно да се скупштине држава чланица изјасне о њему. Тиме би се у суштини дошло до тога да о ратификацији одлучују они исти који су споразум и направили, а то су руководства држава чланица.

Све се одвијало како су и планирали јер су скупштине гласале за споразум док захтеви грађана да се ипак гласа на референдуму одбијани.

Међутим, у једној земљи није било могуће избегнути одржавање референдума. Устав Ирске налаже да се о оваквим питањима изјасне грађани на непосредном гласању. И грађани, наравно, нису подржали споразум.

Одмах је кренула паљба по Ирцима. Оптуживани су како сви други грађани Уније морају да трпе због њих (иако у ствари те друге грађане нико није ни питао шта мисле о споразуму), како су се они економски развили због средстава која су уложена из фондова Уније а сада они неће даљи напредак исте (иако су та средства мала у односу на приватни капитал који је уложен у Ирску, пре свега из Сједињених Америчких Држава), како не могу они сада то да одбацују јер је то већ усвојено, итд.

На крају је референдум поново заказан и грађани су под притиском и под утицајем кампање, нажалост, ипак прихватили споразум.

Ту долазимо и до онога са почетка о поразу демократије. Она је поражена јер глас народа није поштован. Грађани су јасно рекли шта мисле о том питању, међутим то нико није поштовао и одмах је тражено да се поново гласа, са речима да је тај споразум већ усвојен и да је референдум само формалност. То у потпуности обесмишљава смисао непосредног изјашњавања грађана. Ако они само треба да потврде оно што је неко други донео, без права да то одбију, онда тај референдум није ни потребан и ми имамо облик тоталитаризма.

Тај облик тоталитаризма је још увек благ, али ко може да гарантује да он неће прерасти у неки тежи облик о коме знамо из историје? Да ли нам је заиста потребно да стварамо институције које ће гушити људску слободу, које ће бити на корист само малог броја одабраних, са центрима моћи удаљеним хиљадама километара од обичних грађана, којима они неће имати приступ и на које неће имати утицај?

Сви људи склони еврофанатизму треба да добро размисле да ли безусловна подршка евроинтеграцијама иде њима и будућим генерацијама на корист или штету и да ли тиме иду у светлу будућност или се враћају у мрачну прошлост.