Ваљда више ништа и не може да нас изненади у овој држави. Занимљиво је да нисам нашао ни на један текст на мрежи о овоме, осим овог у коме родитељи у једној зрењанинској школи изражавају забринутост због боја присутних у „кинеским“ уџбеницима.
Данас код нас стиже све и свашта из Кине. Пре две-три године гледао сам репортажу на телевизији како су неки каменоресци у Србији почели да увозе готове надгробне споменике из Кине; остало је да се овде само уклешу подаци о покојнику. Рекоше тада ти привредници како су ти споменици много јефтинији него да се овде купи камен и обради.
Све ово је доказ да је данашња економија и трговина глобална и да удаљеност двају места није пресудна у међусобној купопродаји. Тако приче једне групе еврофанатика да нама по сваку цену главни трговински партер треба да буде Европска унија а не, рецимо, Русија због близине (као, за оно што нам треба увек се обратимо првом комшији) немају основу. Прво, јер је управо увоз из Кине доказ да ако је нека држава доста удаљена не значи да њена роба није конкурента. Претпостављам да су потребне недеље да би неки производ стигао са Далеког истока, па је опет његова цена најповољнија. Друго, то што је неко први комшија не значи да је он и најбољи пријатељ, чак шта више са њиме односи могу бити много гори него са онима који живе даље од нас (случај посебно чест у Србији).
Дакле, не мора вама најближе тржиште да буде и најбоље за вас, физичка удаљеност је само један од чинилаца који одређују успешну продају. Треба тражити оно тржиште где највише чинилаца иду вама у корист.
Прва српска фабрика стакла, задњи пут када сам прошао поред ње, немо стоји у мраку, са полупаним стаклом на прозорима. За то време, стаклоресци лагодно режу стакло као и до сада. На питање одакле је то стакло, рекоше ми да је увоз из Кине.
Шта би рекли еврофанатици на то?